„Не живи човек о самом хлебу,
но о свакој речи која излази из уста Божијих.”
(Матеј 4,4)

Завршила сам студије године 1990. Нажалост, тако се десило се да је у то време било врло тешко наћи посао у мом крају. Биле су то године економске трансформације, када су многа државна предузећа била затворена или је смањена запосленост. Срела сам се са перспективом незапослености и зато сам – убрзо након одбране магистарског рада – одлучила отићи у иностранство, надајући се да ћу тамо наћи посао. Прво сам отишла у Немачку, а онда у Швајцарску. Контра мојим очекивањима, нисам могла наћи посао у изганству. Моја скромна уштеда брзо је завршила. Понестало ми је новца за уздржавање и истовремено тражење посла. Поред тога, нисам имала пријатеља у иностранству који би ми могли помоћи. Тако сам се вратила у Пољску.

Након повратка још увек сам тражила посао. Али, показало се да је ситуација на тржишту рада у мом војводству била још драматичнија него пре мог одласка. Упркос снажној потрази, нисам могла наћи посао у складу са образовањем. Тек сам с времена на време примала појединачне поруџбе од путничке агенције као водич на путовањима с немачким и руским језиком. У исто време покушавала сам водити наслеђено пољопривредно добро. Нажалост, због слабе снаге, недостатка машина итд.,била сам присиљена одустати од тога. Моја је мајка још тада примила скромну пензију. Захваљујући томе имали смо новца за храну, али пензија није покрила све трошкове. Срећом, живели смо у близини шуме. Лети смо тамо скупљали бобице и боровнице, а у јесен печурке, које је моја мајка продавала на пијаци у граду. На тај смо начин зарађивале средства за живот.

Откад сам се вратила из иностранства, моја мајка је била врло забринута за моју будућност. Дубоко је осећала да упркос завршеном факултету не могу наћи посао. Такође ју је болело што су досадашњи напори (напоран рад, губитак здравља на фарми) протраћени. И мени је било јако тешко због тога. Осећала сам се кривом што не радим професионално и разлог сам патње моје мајке. Сметало ми је што – уместо да финанцијски помажем мајци и пустим је да се одмара након година напорног рада – овисила сам о њој и оптерећујем је додатним теретом.

На тај сам начин изгубила шест година на селу. Било је то време потпуне поузданости у Господа Бога. Време ближег упознавања Створитеља кроз Реч Божју и вријеме дубљег јединства с Исусом Христом. Као што сам већ раније спомињала, то је било раздобље материјалних недостатака. Често нам је недостајало новца за храну и накнаде. Али Бог ми је показао да „човек не живи само од хлеба.“ Научио ме да је права храна она с Неба која храни душу и даје стварни живот.

Преживела сам ову врло тешку фазу свог живота захваљујући молитви и свакодневном читању Светог Писма. Добри Бог ми је допустио да искусим како Његова Реч чудесно засићује душу и умирује срце. Сваки дан ме хранио својом Речи, која је постала моја духовна храна. Уживала сам у Божјој речи толико да сам сваки дан осећала снажну глад за читањем Светог Писма. Да бих задовољила ту глад, директно сам апсорбовала Библију, читајући и размишљајући сатима Речи садржане у њој. Свето Писмо ми је постала извор наде и утехе током тешког раздобља незапослености. Кроз своју Реч Бог ме научио устрајности и стрпљењу у подношењу неугодности свакодневног живота. Реч Божја ојачала ме и утешила. Није ми допуштала да се предајем лошим и очајним мислима. Изградило моју веру и дало ми повјерење да ће ми добар и љубави према мени пуни Бог доћи у помоћ. Снагу и оснаживање добивала сам из размишљања о Светом Писму. Реч Божја одувијек ми је била потакнуће и давала ми наду за промену ситуације и проналазак посла. У Старом завету (посебно у Изаијиној књизи) и у Новом завету нашала сам многе ријечи утјехе, укључујући:

Ако ће се и горе помакнути и хумови се поколебати, опет милост моја неће се одмакнути од тебе, и завјет мира мојега неће се поколебати, вели Господ, који ти је милостив. (Исаије, 54,10)

Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укријепићу те и помоћи ћу ти, и подупријећу те десницом правде своје. (Исаије, 41,10)

Не брините се за живот свој, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тијело своје, у што ћете се обући. Није ли живот претежнији од хране, и тијело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сију, нити жњу, ни сабирају у житнице; па отац ваш небески храни их. Нијесте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може примакнути расту својему лакат један? И за одијело што се бринете? Погледајте на љиљане у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да ни Соломун у свој својој слави не обуче се као један од њих. А кад траву по пољу, која данас јест а сјутра се у пећ баца, Бог тако одијева; акамоли вас, маловјерни? Не брините се дакле говорећи: шта ћемо јести, или, шта ћемо пити, или, чим ћемо се ођенути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје царства Божијега, и правде његове, и ово ће вам се све додати. (Матеј 6,25-33)