На прелазу 1995. и 1996. осећала сам се надахнуто искористити своје време за учење страних језика, немачког и енглеског језика. Осетила сам унутрашњу снагу која ме инспирисала да снажно и упорно учим оба језика по неколико (!) сати дневно (сада, годинама касније, јасно могу видети да је то била Божја инспирација). Као незапослена особа имала сам доста слободног времена које сам готово у потпуности посветила учењу. Кроз само неколико месеци добро сам савладала енглески и немачки језик. Тада сам одлучила положити одговарајуће испите и добити потврде које потврђују моје знање оба језика. И тако се догодило. Најпре сам стекала немачки цертификат који потврђује моје знање језика на напредном левелу. Тада сам се пријавила за испит из енглеског који је организовао Британски Конзулат. Он се требао одржати почетком просинца 1996. у главном граду. Уочи одласка на испит рекла сам мајци:

-Можда ћу наћи неки посао у Варшави.

У мали ранац спаковала сам само пешкир, четкицу за зубе, неколико ствари за пресвлаку и Библију. Узела сам и нашу задњу уштеђевину и опростила се с мајком која се јако бринула за мене. Знала је да у Варшави немамо никога блиског ко би ми могао помоћи. Сећам се да сам се возећи се у  аутобусу и молила и жустро говорила: „Господе Исусе, знаш да ја тамо немам никога! Помози ми!”

***

Прво што сам учинила након доласка у главни град трчала сам на киоск и купила новине с огласима агенција за промет некретнинама. Изнутра сам осећала да морам прво потражити кров над главом. Размишљала сам о некој малој и јефтиној соби за најам. И заиста, истог дана сам успела – хвала Богу – пронаћи јефтину собу у близини центра града. Баш тамо – код госпође Б. – требала сам живети наредних пет година.

Након тога сам интензивно почела тражити посао. Непрекидно прегледавање штампаних огласа, договарање интервјуа, бројни разговори за посао – тако је изгледали моји следећи дани. Будући да ове методе проналаска запослења нису дале резултата, одлучила сам ставити властиту понуду у новине.

У то сам време отишла сам кући за Божић. Након повратка у Варшаву нисам имала времена ући у стан, кад ме госпођа Б. на вратима дочекала с радосном вешћу.

– Неки мушкарац је неколико пута назвао у вези твога огласа. Представио се као председник фирме  – замислила се покушавајући се сетити назива  – Рекао је да ће поновно назвати јер хитно тражи запосленика. И претпостављам да стварно тако јесте, јер је назвао мало пре твог доласка да би договорио састанак.

И шта, то је биле заиста угодна вест! Истог дана примила сам још један позив од тог послодавца. Хитно је тражио помоћницу и био је врло нестрпљив да се што пре запослим у његову фирму. Кад смо се састали, председавајући фирме је одмах одлучио о мом запослењу, не питајући за моје професионално искуство. На тај сам начин већ следећег дана започела свој први посао.  

У фирми сам учила све испочетка, све што је повезано с канцеларисјским радом, од подршке за компјуторску и канцеларисјску опрему, корисничку службу итд. Истовремено сам се упознала с функционисањем предузећа о којем до тада нисам имала појма. Након вишемесечног рада шеф је рекао да је време да проширим своје дужности. Од помоћника сам постала кадровски специјалист.

Нажалост, средином 1997. године над фирмом су се почели скупљати црни облаци. Тешка финанцијска ситуација и претња банкротом били су разлог одлуке управе да смањи трошкове. Ја прва сам сносила последице ове одлуке као особа с најнижим искуством у фирми, мање од шест месеци. Једног дана у августу добила сам образложење о раскиду уговора о раду од стране послодавца. Требала сам отићи крајем августа, тако да сам имала само мање од две седмице да нађем посао.

– Након тако дугог периода незапослености опет без посла ?! – хучало ми је у глави. Због тога сам се почела пуно молити и молити Бога за посао.

***

Слично као и пре неколико мјесеци, и овај пут сам поставила оглас у рубрику „У потрази за послом“. Такође сам одговарала на понуде за посао у дневној штампи. Једног дана примила сам телефонски позив директора једне од немачких фирми са седиштем у Варшави. Његова је фирма хитно тражила стручњака за организацијска и кадровска питања.

Сутрадан сам отишла на интервју за посао. Показало се да је шеф рођени Немац, уопште није говорио пољски, тако да се моје знање немачког језика показало неопходним. Поред управљања особљем, мој најважнији задатак био је припремити месечне економске извештаје за седиште фирме у Немачкој. Шеф није улазио моје претходно професионално искуство. Најважније му је било да пре свега морам исправно припремити тренутне извештаје, а такође и направити дотадашње извештаје о пословању фирме. Све је то требало припремити на немачком. Била сам свесна да немам одговарајуће искуство, међутим осећала сам да бих требала прихватити ову понуду. Шефу је било јако стало да што пре извршавам своје нове дужности, па сам почела радити одмах након што сам напустила претходну фирму, тј. 1. септембра 1997. године.

Кад сам видела како изгледа извештај за сједиште фирме, помало сам се уплашила. Требала сам га припремити, између осталог на темељу билансе, а никад нисам имала никакве везе с рачуноводством! Уз то, морала сам користити посебан компјуторски програм за извођење графичких закључака и анализа. А ја сам тек  почела учити основе компјуторских вештина! Знала сам да то не могу сама без Божје помоћи. Тако сам се почела молити и молити Бога да ми помогне извршити овај задатак. Следећих дана посветила сам упознавању досадашњих тајни рачуноводства.

Након отприлике седмицу дана, спреман је био за слање извештај у формату А4 на неколико страница. Убрзо након тога, добила сам позив из седишта у Немачкој са захтевом да разјасним различита финанцијска и рачуноводствена питања, као и податке садржане у извештају. Истог дана шеф је дошао у моју канцеларију. Захваливши ми изговорио је речи којих се и данас сећам:

– Управо сам примио позив из Немачке. По први пут је седиште фирме задовољно извештајем. Откад им шаљемо извештаје, то је тек сада стварно добро припремљено. Хвала!

Слушала сам његове речи у тишини и нисам му могла пуно одговорити. Знала сам да је тај „успех“ дугујем само Богу који ми је дао светло Духа Светога и омогућио ми да направим извештај о питањима о којима прије нисам имала појма.

***

Радила сам у немачкој фирми сасвим кратко време, само два месеца. Вероватно се не бих одрекла овог посла јер сам била задовољан њим, упркос мноштву дужности. Имала сам и добар однос са шефом који ми се чинио задовољан мноме.

Али у то време госпођа Б. ми је дала телефонски број за новоотворени одсек у седишту једне од банака у којој је њезина ћерка тек започела с радом. Банка, као тајкун у индустрији финансијских услуга, чији је лого јако познат широј јавности у целој земљи, запошљавала је у то време више од четрдесет хиљада запосленика. Због развоја пословања, у седишту је створен одсек за платне картице, у којем су тражени запосленици.

Госпођа Б. ме стално потицала да предам документе, а ја сам још увек одгађала. Тек сам започела радити у немачкој фирми, била сам задовољан послом и нисам баш намјеравала тако брзо мењати посао. Међутим, госпођа Б. није одустајала и систематски је разговарала са мном:

– Јеси ли већ звала? Јесте ли заказали састанак? Па, назови напокон!

Напокон сам одлучила назвати понуђени број и заказати састанак. Након кратког телефонског разговора, директор се сложио састати са мном. У прописаном року сам се јавила за интервиењ. Разговор није био дуг, али сигурно ћу га још дуго памтити. На крају разговора, директор је рекао:

– Нажалост, тренутно у одсеку нема слободног мјеста која одговара вашим квалификацијама. Међутим, узимајући у обзир будуће потребе одсека за развој, створћемо за вас нову позицију у кадровској јединици с профилом који одговара вашем искуству.

Кад сам неколико минута касније напустила одсек, о мом запослењу одлучено је од почетка наредног месеца. Морала сам доставити само тражене документе.

И тако, почетком новембра 1997. године постала сам упосленицом у малом тиму, углавном управљајући кадровском администрацијом. У почетку сам се бавила основним кадровским питањима. Али, директор је имао планове за брзи развој одсека и запошљавање многих нових упосленика. Зато је намјеравао проширити задатке мог тима савременим управљањем људским ресурсима и потакнуо ме да проширим своје стручне квалификације у управо том смеру. Дакле, потакнута од стране директора, присуствовала сам у неколико припрема у области људских ресурса како бих се припремила за нове, одговорније обавезе. 

***

На тај начин – мојим доласком у Варшаву – Бог је променио моју судбину и показао ми Своје Милосрђе дајући ми милост рада. Прве године мог боравка у Варшави биле су „радостан део“ мог живота, пун професионалних успеха, обиља материјалних добара и финансијских средстава. Бог ме размазио као мало дете, дајући ми „бомбонијере“ и „слаткише“. Попут доброг Оца, он ме је чудесно водио, дајући ми сваки пут све боље и боље запослење, одговорнији положај и већу плату. Дао ми је милост којом сам развијала своје вештине и професионалне квалификације. Бог ми је дао светлост Духа Светога и тако ми омогућио обављање задатака и обављање професионалних дужности у којима нисам имала претходног професионалног искуства..

То је уједно било и време непрестаног приближавања Богу, сједињења с Њим кроз молитву и размишљање о Речи Божјој; време хвале и захвалности за Божје Милосрђе. Осећала сам се као мало дете у наручју вољеног Бога Оца који својој деци даје милост и благослов. Осећала сам се као да непрестано добивам дивне дарове од Њега. Тада нисам знала да је највећи дар који човек може примити од Бога крст и учешће у патњи Његовог Сина, Исуса Христа. Ускоро сам то требала сазнати, јер ме је чекао пут крста, испуњен сталном патњом и многим болним искуствима.