Након неколико месеци рада, директор ми је почео давати све озбиљније и одговорније задатке (обука, запошљавање запосленика). Убрзо ми је наредио да развијем и проведем пројекат који ће омогућити оцјену преко 120 запосленика. За израду пројекта требало ми је око три месеца. Почетком децембра 1998. представила сам спреман пројекат за имплементацију, који је директор у потпуности одобрио. Нажалост, имплементација пројекта морала је бити померена због моје болести. Неколико година патила сам од тумора штитњаче који су нарасли на неколико сантиметара. Због тога сам осећала разне телесне тегобе које су ми онемогућиле нормално функционисање. Доктори су ме притискали да се што пре подвргнем оперативном захвату. То се догодило одмах након Божића. Након операције била сам преслаба за рад и због тога сам цео јануар провела на боловању.

Кад сам се након паузе од отприлике месец и по дана вратила на посао, испоставило се да је у мом одељењу дошло до великих организацијских и кадровских промена. Мој дотадашњи директор више није заузимао своје место и ускоро је требао напустити банку. Његов наследник имао је другачију визију развоја одељења, у којој у овом тренутку није било места за увођење модерних метода управљања персоналом. Зато сам помислила да пројекат који сам развила више није потребан и да би било најбоље поспремити га у ладицу. Али – како се касније испоставило – на свету нема случајева, а све што се догађа има своју сврху и смисао.

Средином фебруара 1999, назвали су ме из средишње канцеларије банке, конкретно из одељења за управљање људским ресурсима, и понуђена ми је независна позиција у новоотвореном тиму за људске ресурсе. Како се испоставило, дотадашњи директор мог одељења послао је пројекат система процене који сам развила једном од потпредседника банке, уз препооруке за мене. Нудили су ми атрактивне финансијске услове, широке могућности обуке и развоја, а у блиској будућности функцију управљања тимом. Након неколико дана размишљања, прихватила сам понуду.

Када сам рекла једној од својих пријатељица, Ивони, била је престрављена:

„Девојко, добро размисли што радиш! Још увек се можеш предомислити.“

Запањена њеном реакцијом, открила сам да Јола, Ивонина пријатељица, ради у одељењу за управљање људским ресурсима. Јолин непосредни надређени је заменик директора одељења, којем сам и ја требала рапортирати. Јола се често жалила на свог шефа. Због његовог понашања она га је, између осталог дефинисала и као „безобзирног гестаповца“. Сијао је страх у одељењу, није се слаго ни с ким и није штедио на  невоље својим запосленицима. Како је тврдила Јола, многим запосленицима је „одузео“ пуно здравља.

Ивона ме је у свакој прилици уверавала да одбијем понуђени посао. Међутим, све формалности у вези с новим запошљавањем су већ биле довршене и спремала сам се сваког дана променити свој положај. Нисам се више могла повући.

***

1. марта 1999. године почела сам радити на новој позицији. Убрзо су се речи упозорења обистиниле и мој крсни пут је започео.

Била сам први запосленик у новоствореном тиму. Након отприлике две седмице, придружила ми се нова особа Р. Наш први сусрет није био баш угодан. Дошло је до напетости која је озбиљно утјецала на моју каснију ситуацију на послу.

Већ у првим речима Р. је чврсто рекла да је запослена да води тим. Њезин тон гласа и израз лица указивали су на то да је она одлучна особа која зна шта жели и да не може поднети противљење. Тренутак касније успјела сам се уверити да ме моја осећања не доводе у заблуду. У једном тренутку рекла сам јој о својим договорима с директором током интервјуа. Изјавила сам да сам ја такође запослена да водим тим. Додала сам да је моје радно место независно и да директно рапортирам заменику директора. Реакција Р. била је врло ватрена. Повишеним гласом категорично је нагласила да је она мој надређени и да јој се морам покорити.

Након нашег првог разговора Р. је отишла код директора да поразговара о томе. Ја сам то исто урадила и тражила од њега да објасни ситуацију. У исто време тражила сам утврдити распон дужности, који би између осталог разјаснио питање подређености. Међутим, шеф је био глув на моје молбе и одговарао је на моја питања избегавањем.  

Од тог дана почели су моји проблеми. Директор је почео да ме избегава, па чак и игнорише. Престао ми је давати важније задатке. Често ме третирао као ваздух и понашао се као да нисам у близини. Једноставно није обраћао на мене пажњу. Приметила сам и да је директор тражио прилику да ме ухвати у грешкама и недостацима у обављању мојих дужности.

Од нашег првог састанка Р. је ишла до шефа да приговара. На тај је начин започело време непрестаних оптужби, клевета и уништавања моје репутације путем демантија на руководство одељења. Као резултат тога, постепено су ме уклањали са професионалних дужности и ограничавали приступ службеним информацијама. Након неколико месеци потпуно ми је забрањено обављање тренутних задатака и била сам лишена радних алата. Истовремено су ме покушали наговорити да поднесем оставку и напустим банку. Директор ми је стално претио отказом уколико не одем добровољно. Да би ме присилили на отказ, иако сам била запослена на свом положају – запослили су новог запосленика. Испоставило се да је то био познаник моје колегице из тима. Зато ме готово сваки дан звао надређени, који ме је наговарао да одем што пре. Осим тога, директор је упутио притужбе о мени потпредседнику банке задуженом за наше одељење. Упркос томе, нисам била отпуштена јер нису пронађени аргументи који би оправдали раскид мог уговора о раду.

На крају, директор ме је одлучио изоловати из тима. Наређено ми је да се преселим у малу собу у забаченом делу ходника. Била је то мрачна кабина која је могла сместити само сто, столицу и ормар. Тако сам била осуђена на потпуну неактивност током целог радног дана од 8,00 до 16,00 сати – без основних радних алата (компјутор, телефон) и самим тим без могућности даљњих обављања задатака. Кроз све ове активности управа ме хтела натерати да напустим банку.

Феномен који сам доживела назива се именом „мобинг“. Мобинг је психолошко малтретирање, узнемиравање и шиканирање на радном месту. У пољском законодавству мобинг је дефинисан као: „радње или понашања у вези са запосленицима или усмерена против запосленика, која се састоје од упорног и дуготрајног узнемиравања или застрашивања запосленика, што му изазива подцењену процену професионалне подобности, изазивајући или циљајући на понижавање или исмијавање запосленика, изоловање или елиминација из тима сарадника ”(чл. 94. ст. 2. Закона о раду).

Намера мобинга је извршити снажни притисак на запосленика да га се натера да остави посао и напусти фирму. Главни учинци мобинга нису само губитак запослења, већ и здравствени проблеми. Уз интензивирање манифестирања мобинга, јављају се здравствени поремећаји различите природе, праћени озбиљним и хроничним болестима.

Активности мобинга против мене проводио је у распону од 16 месеци заменик директора ођела (мој директни шеф) уз активно учешће колеге из мог тима. Мобинг се одвијао уз знање и сагласност директора одељења. Као резултат мобинга, готово сам у потпуности изгубила здравље и снагу. 

***

Од почетка мобинга, покушавала сам доживети ово тешко време у складу с Божјом вољом. Као и увијек, много сам читала Свето Писмо. Тада су ми снажно у срце дошле ријечи Исаијине књиге (48,17): „Ја сам Господ Бог твој који те учим да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш.“ Зато сам се утјешила да идем правим путем, јер је сам Бог одабрао ово радно место за мене. Веровала сам да је пут на који ми Он указује да следим, најбољи. Поред тога, мислила сам да Бог има план за мене повезан са ситуацијом коју сам проживела, због чега сам се свим силама трудила да му вјерујем. Била сам уверена да је моја патња – као и све овоземаљске бриге – привремена, смислена и да ће служити добру у будућности.

Стога сам молила Бога да ми помогне провести време у одељењу за људске ресурсе у складу с Његовом вољом. Молила сам се да се Његови свети планови за мене испуне у свему, а кад дође време да напустим банку, да би отишла с миром у срцу. Молила сам да сваки дан започнем и довршим свој посао, а да се не увредим и не жалим за својим кривцима. Молила сам Бога да ме заштити од лажних корака, од лоших потеза, неповратних и неугодних одлука. Дала сам Богу цео свој пут и потпуно се препустила Његовом вођењу. Сваког дана сам се поново поверавала Исусу, свим догађајима који су се тада догодили и мојим кривцима, тј. људима који су починили мобинг активности против мене. Као што се Христ молио за своје прогонитеље, тако сам и ја молила за своје кривце и тражила милост и опроштење за њих.

***

Преко десетак месеци мобинга било је за мене јединствено време да се приближим Богу и ујединим се с Њим. Захваљујући тим искуствима успјела сам упознати и продубити патње Исуса Христа. Нарочито раздобље Великог Поста учинило ме рефлексивном и потакнуло ме на размишљање о мом животном путу. Често сам на страницама Светога писма разматрала Господове муке и моје мисли су тада биле усмјерене према распетом Христу. Он сам, који је подносио сву патњу, познавао је стање моје душе и знао је колико ми је тешко.

Размишљајући о Крсном путу и Исусову мучеништву, нашала сам аналогију између његове патње и свега што сам тада проживела. Носила сам и крст који ме преплавио и био је извор моје властите патње. Гледала сам Исусов став, тражећи одговоре на питања која ме муче:

-Како да реагујем на поступке свог шефа и колегице? Можда бих им се требала супроставити? И ако да, како? Што требам учинити?

Гледајући измученог Исуса, очајнички сам тражила смернице и савет. Његово стрпљење, послушност и трајна патња, никаква жеља за осветом онима који наносе бол, молитва за своје прогонитеље – осећала сам да ме Исус, разапет на крсту, потиче да опонашам његов став.

Разматрање Господових мука, омогућило ми је да погледам своју ситуацију на послу другачијим очима и убрзо је то уродило плодом, што је био осећај олакшања, мира у мом срцу и сигурност да патња која сам трпила скупа с Христом има дубоко значење. У то сам време осећала налет снаге који ме је припремио да поднесем сваку невољу и противљење. Изнутра утврђена, могла сам преживети сваки дан, а да се нисам предавала очају и сумњи.

И кад су се опет појавила времена да ми је понестало снаге, осетила сам жаљење, родила се побуна, а очај и сумња почели су ме опет преплављивати, тада сам се пожалила Богу и завапила Му се у помоћ и спашавање: „Господе! Дај ми снаге да носим тај терет. Господе, моје срце испуњено је тугом, обесхрабрењем и безнађем. Господе, смилуј се мени. Помози ми да задржим своје тренутке сумње и распада, и поново ме испуни вером и надом.“ У другим сам се тренуцима молила: „Господе! Кад сам тужна, развесели ме. Угоду проналазим у Теби. Само Ти можеш умирити моју бол и патњу. Ти си лек за све моје бриге!”

Исус Христ је увијек одговарао на мој позив и притекао ми у помоћ. У њему сам могла угушити своју бол и тугу, у њему је моја патња нашла свој смисао. У својој милости, Исус се сажалио на мене и дао ми милост за јачање и напредак. Захваљујући Исусу, могла бих преживети оно најгоре.

Једног дана записала сам у свој дневник: „Господе, након сваког дана осећам се као исушена биљка. Дајеш ми живу воду, због чега се изнова враћам у живот, добивам снагу и цветам. Чиниш ме јачом. Ти си за мене попут вртлара који се брине за своје биљке и брине се за њих знајући шта им треба у право време. “ Такође сам захваљивала Исусу на мојој патњи: „Захваљујем Ти на овој патњи и хвалим Те за ову бол коју данас проживљавам. Захваљујући томе, могу барем учествовати у Твојим болним Мукама.” 

Сада, годинама касније, желела бих нагласити да је неколико месеци мобинга било благословљено вријеме, јер сам захваљујући сталним невољама успела ојачати своју веру у Бога и приближити се Христу. Време мобинга био је мој пут крста, који не бих прошла да није било вере, сталне молитве и помоћи Милостивог Бога. Једини лек за оно што сам тада доживљававала био је Исус Христ. Нада и мир који ми је дао, нису ми допуштали да одступам од правог пута. Иако сам била немоћна против онога што ми се догодило на послу, мој једини спас био је држати се Исуса. Јер држање уз Исуса Христа је најбоља ствар у људском животу!