Од почетка сам приступала врло емоционално на свакодневне догађаје на послу и стално се нервирала поводом нејасне и неизвесне ситуације. Након повратка куц́и из канцеларије још увек сам преживљавала то што се догодило тог дана на послу. Стално сам преживљавала и размишљала наново о речима и понашању прогонитеља.
Први симптоми болести појавили вец́ у првим месецима мог рада у одељењу за управљање људским ресурсима.

На почетку…

• Прво се појавила тескоба. Ишла сам на спавање, мислец́и тескобно на следец́и дан, а ујутро сам се будила са грчевима желуца и осец́ајуц́и страх од одласка у фирму. Осец́аји тескобе и малодушности стално су расли у мени.
• Почела сам имати проблема са спавањем, а током времена, готово увек пратила ме несаница.
• Изгубила сам апетит. Све више и више сам почела осец́ати нелагоде у желуцу које су се интензивирале посебно стресним ситуацијама за мене, као што је „позив на тепих“ код шефа и неугодан разговор с њим. Након сваког таквог позива добијала сам болове у желуцу.
• У релативно кратком временском периоду сам почела осец́ати физички умор и слабост. Појавиле су се такође и главобоље и вртоглавице, које никада до тад нисам имала.
• По цео дан сам била у пратњи нервне напетости коју сам гушила у себи и за коју сам се старала да ју не показујем. То је био почетак неурозе.
• Почела сам имати проблема с ногама и мишиц́има. Одређеног дана сам изашла из аутобуса и одмах приметила да нешто није у реду с мојим ногама. Осец́ала сам као да су моји мишиц́и били укочени. Нисам се могла помакнути с места да би прешла до трамвајске станице, где сам морала пресјести да би ишла на посао. Чекала сам неколико минута пре него што сам била у могуц́ности да иде даље нормално. Касније, више и чешц́е осец́ала сам сличне симптоме.
• Сљедец́ега пута када сам трчала на аутобус, а потом кад сам у журби желела да уђем у исти – пала сам низ степенице. Осец́ала сам да имам млитаве ноге. Нисам имала снаге да се дигнем, и на онда ми је нека особа помогла да устанем. У наредном периоду ми се догодило неколико сличних незгода на степеницама у аутобусу или трамвају.
• Такви су догађаји резултирали повец́ањем страха од уласка на средства јавног превоза. Приметила сам да се врло брзо појавио и растао у мени осец́ај напетости, када је возио мој аутобус или трамвај. Све мање сам нормално могла уц́и, и обично сам се морала помоц́и и рукама.
• Нисам знала шта се дешава са мном. Нисам могла схватити како се то догодило да се бојим да седне на обични аутобус, а све до тада сам путовала пуно по Европи, и путовање аутобусом и возом било је за мене прави ужитак. Осим тога, увек сам била сматрана за особу здраву „као риба“ и због тога сам себи постављала питање: Шта се са мном догодило?

Касније …

• С проласком месеци тескобе , која ме пратила од почетка рада у одељењу за управљање људским ресурсима , постепено се она претварала у страхове различитих врста . Прво , почела сам се бојати одласка на посао и контакта са прогонитељима .
• Када је бол у ногама постајала све тежа , појавио се страх од ходања и незгоде на улици . Ноге су ми се тресле , и нисам могла стајати на месту на сопственим ногама . Стога сам се обично морала држати за нешто како би пала . Када сам се изнова помјерала с места , моје ноге су биле тешке и млитаве као дебла ; једва сам их могла повуц́и . Била је то за мене права тортура .
• У ситуацијама као у горе поменутим , појавила се друга врста страха – страх од погледа људи . Једноставно, бојала сам се да у пасти пред очима пролазника. Кад је неко био у близини , тада је страх растао , ноге су слабиле , осец́ала сам се лоше , и чинило ми се да ц́у се онесвестити. Дошло је до тога да сам најрадије хтела иц́и након што падне мрак, тако да ме нико не би могао видети.

С временом…

• Обузимала ме све вец́а тескоба и страх. Почела сам се бојати обављати нормалне свакодневне активности , на пример: преласка улице , улаза на ивичњак, улаза на степенице које воде на степениште, одласка у трговину, итд. Тескоба и страх прожимали су мој цео живот. То што се са мном догађало, то је било неподношљиво.
• Стални напади страха у потпуности су уништили мој мир и преврнули наопачке цео мој живот . Осец́ала сам се све горе и горе, подједнако и психички и физички .
• Појавили су се и други симптоми: јака бол у врату и кичми , болови у грудном кошу различитих омјера. Видела сам да све више и више слабим физички. То је био кошмар!
• Била сам пуна жала и горчине, а оно што сам доживела у “ средини “ може се назвати “ олуја емоција „. Заправо вани сам покушавала понашати се мирно, савладати се и бити уљудна према сарадницима. У ствари, моја се нервна издржљивост полако завршавала. Осец́ала сам се као до крајње нивоа напухани балон који – пун негативних емоција, укључујуц́и тугу и осец́ај неправде – за кратко време с праском треба да пукне и распадне се на комаде.

Нажалост…

• Моје здравствено стање је почело утицати на ефекте рада. Није више био са мном почетни ентузијазам и радост промене положаја. Посао ми није давао никакво задовољство, а извршавање задатака – који су до сада били велики изазов – у ствари, постали су само коначном обавезом , коју сам извршавала уз велике напоре.
• Проласком времена, имала сам све више проблема са концентрацијом . Такође сам открила да постепено престајем да верујем у себе, своје способности и вештине. Почела сам губити самопоуздање. На претходним радним местима сам веровала да сам била у могуц́ности урадити нешто важно и корисно за ту дужност. Током периода запослења у банци у одељењу за управљање људским ресурсима изгубила сам ту веру.

На крају…