10. Медицина је била беспомоц́на

Од појаве првих симптома болести почела сам тражити помоц́ од лекара специјалиста. Ишла сам наизменично до интерниста, хирурга, ортопеда, неуролога, офталмолога, ларинглолга и ендокринолога. Резултати свих тестова су били добри, и није било пронађеног узрока мојих невоља.

Моје посете лекару биле су тада на дневном реду. Само што у томе скоро нико ми није могао помоц́и. Јер како можете помоц́и некоме, ако су резултати испитивања добри? С медицинског стајалишта, још увек сам била физички здрава особа. Међутим, ја сам се осец́ала све горе и горе. Лекари су немоц́но ширили руке, прописивали ми витамине, препоручујуц́и шетње, итд, узимајуц́и у обзир да је извор мојих проблема био „ван физичког“.

– Ви сте после операције штитне жлезде, тако да бисте требали избегавати стрес – рекао је један од лекара.

Но, како сам могла то да урадим док сам била попрац́ена сталним стресом на послу? Тврдио је мој шеф да стрес на послу има позитиван учинак на ефикасност резултата. Тако да је немогуц́е било елиминисати стрес из мог живота. Он је постао мој стални пратилац, баш као и у случају осталих колега.
Једном сам чула од једног од лекара који нису знали шта да раде са мном, како је рекао:


-Тако млада дама, откуд се налепило до вас толико болести?

Током следец́их неколико година, много сам патила, али некако сам покушавала да се носим са тиме и преживим невоље. Хвала Богу и молитвама преживела сам најтеже раздобље у мом животу до сада.

У то време, имала сам врло јаку вртоглавицу, што ме је потпуно спречавало у раду и свакодневном функционисању. Уз то сам имала такву нарушену уравнотеженост да су моје свакодневне активности биле ограничене само на шетњу с псом до улаза у село. Моје здравствено стање ми је било ужас и подстакло ме да се вратим до лекара интерниста, који је наложило низ претрага. На тај начин сам поново почела мој пут од лекара до лекара. Трајао је више од пола године, због дугих чекања на преглед код другог специјалисте. Завршила сам тражене претраге. И опет, све су биле добре. Нису били пронађени узроци вртоглавица и слабости.


***


На крају сам дошла до лекара специјалиста за болести мишиц́а, у једној од варшавских болница, који је поставио дијагнозу – миастхениа гравис. То је неизлечива болест мишиц́а, што може само ублажити симптоме давањем снажне психотропне дроге или тешком операцијом жлезда простате.
Нисам хтела да верујем да болујем од мијастеније. Вратила сам се до неколико других лекара. Вец́ина њих није оспоравала дијагнозу, говорец́и да ју је поставио најбољи пољски стручњак у том подручју. Међутим, један од њих је посијао семе наде у мени, рекавши ми да резултати претраге не показују потпуно јасне доказе горе наведене болести.

Осец́ала сам се све горе и – у супротности с мојим ранијим отпором, – почела сам узимати лекове на рецепт за лечење мијастеније. Но, убрзо сам приметила да сам на њих зависна. Деловали попут дроге – након узимања симптоми су нестајали, осец́ала сам се јака и здрава, дословно сам могла да летим. Страх је нестајао, а ја сам могла уживати у животу. Но, након неколико сати, осец́ала сам се још горе него пре тога – цело тело је било млитаво, падала је глава, нисам могла усредсредити своје мисли, била сам отупљена, ноге су бољеле још више, осец́ала сам чудно стезање у грудима. Осец́ала сам јаку глад изнутра, хтјела сам посегнути за новом таблетом. Дошло је до тачке да су ми се ноге почеле крутити све више и више док нисам почела да шепам на једну од њих. Тада ми је лекар удвостручио дневну дозу лека. Но , ја сам била ужасно престрашена, што ц́е се са мном даље дешавати, те сам на сопствени ризик почела ограничавати лекове, који су ме додатно физички слабили.

Једног дана сам се толико лоше осец́ала, да сам се једва могла кретати самостално. Дословно сам изгубила ноге, вртоглавица се интензивирала и нисам могла држати равнотежу. Тако сам отишла до следец́ег лекара неуролога. Овај пут посета је трајала више од сат и по времена. Вец́ину времена сам одговарала на питања лекара о својој прошлости. Након прегледа и разговора лекар је јасно изјавио да су узроком понављајуц́их невоља, неугодна искуства у последњих неколико година. Према њеним речима, није било другог разумног објашњења, а опоравак – по њеном мишљењу – могао је бити јако дуг. Како би се убрзао, лекарка ми је прописала моц́не психотропне лекове, које сам након месец дана коришц́ења, на жалост, морала оставити, јер су се невоље – уместо нестајања – још више интензивирале, а након месец дана сам вец́ била толико слаба да сам једва могла обављати основне дневне активности.

На властиту одговорност опет сам престала да узимам лекове и дошла до закључка да сам направила још један неуспешни покушај фармаколошког лечења.

Овај догађај потврдио је моје увјерење да је у мом случају, употреба фармаколошких средстава била неефикасна и на дуже стазе – штетна. Моје тадашње опште стање описала бих као потпуно дно. Јако сам желела да се вратим здравом и нормалном животу. Често сам себи говорила да након свега мора постојати неки пут до нормалности! Очајнички сам тражила излаз из те ситуације.

У то време, многи од мојих пријатеља препоручивали су ми разне услуге исцелитеља и биоенергетских терапеута, говорец́и о ефикасности њиховог лечења. Али ја сам сместа одбијала такво решење и нисам га узимала у обзир. Била сам уверена да то није за мене. Осим тога, бојала сам се да ми ова врста лечења може донети више штете него користи. Чула сам о доста фаталних случајева те врсте.

Тако сам анализирала моју ситуацију и питала се се шта даље урадити. На крају, дошла сам до само једног закључка. Чинило се врло логично: ако ми медицина не помаже вратити се до здравља и нормаланог живота, онда ме само чудо може спасити!

Тада сам помислила да је мој спас једино у Богу. Јер за Њега, ништа није немогуц́е! Одлучила сам се окренути Богу с молитвом за помоц́.