Према Господу завиках у невољи својој , и услиши ме. (Псалм 120,1)

Након напуштања посла у банци, моја ситуација се чинила апсолутно безнадежна. Осец́ала сам се као да сам стајала на рубу. Изгубила сам посао, била сам болесна и неспособна за тражење или предузимање новог ангажмана, завршила се уштеђевина. Осим тога, још се појавила врло дубока туга која ме увек пратила.

Међутим, моје невоље ме нису више плашиле до тог степена као пре. Јер свако јутро сам се будила са обновљеном надом. Пуно сам хтела живети, бити здрава и нормалано радити. Тако сам се држала Бога као последњег уточишта. Почела сам се врло усрдно молити за повратак мога здравља. У Богу сам видијела јединог Лекара који ми може помоц́и. Рекла сам себи да ц́у Га молити тако дуго док ме не чује. Нисам видела испред себе друге могуц́ности, него да будем здрава и започенем нормалан живот поново.

Веровала сам да за Бога ништа није немогуц́е. Често сам читала Свето Писмо. Реч Божија је била моја истинска духовна храна током болести. Много пута сам разматрала фрагменте који су говорили о исцељењима што их је Исус учинио, а Његове речи су ми пружале велику љубав. Била сам сигурна да је ц́е оздрављење доц́и, зато што у Јеванђељу, нисам пронашла никакву ситуацију да је Исус одбио милост оздрављења некоме. То ми је дало наду и устрајност у очекивању опоравка.

Када након умора нисам налазила речи молитве, постала сам попут слепца у Јеванђељу, који седи поред цесте и плаче цијело вријеме без престанка: „Исусе Христе! Исусе Христе!“ И слично њему, кад ми се чинило да сам чула речи: „Шта хоц́еш да учиним?“, одговорила сам: “ Исусе, молим Те да ме оздравиш“.
Молила сам се усрдно Богу да бих могла преживети сваки нови дан , а увече сам се захваљивала да ме проводио кроз њега. Такође, сам му се захваљивала за болести.

***

Али Господин Бог је ц́утао. Тада сам почела да себи постављам питање зашто Исус не одговора на моје молитве, као што сам желела? Ускоро – у току разматрања фрагмента Јеванђеља – пала ми је на памет помисао да су моји греси и зависности, препрека на путу опоравка. Бог не слуша мој захтев, јер многе од мојих грешака су ме одвајале од Њега.

Урадила сам затим исповест мог целог живота. Кад сам тај дан прихватила Cbety Причест, приметила сам да имам више снаге и храбрости, а неке физичке болести значајно су се смањиле. То ме подстакло на често коришц́ење сакрамента Евхаристије. Од тада, почела сам свакодневно учествовати на миси и примати Cbety Причест. Приметила сам да се након учешц́а у Евхаристији, осец́ам јача и храбрија.

Много пута се догодило да сам до оближње цркве морала узети такси, јер нисам могла доц́и до ње властитом снагом. Међутим, након пријема Cbete Причести, осец́ала сам се много боље, могла сам самостално иц́и аутобусом назад својој куц́и, па чак и урадити различите потребне ствари.

Сваког следец́ег јутра, осец́ала сам се поново јако лоше, али Cbeta Причест је опет осетно ублажила симптоме. Кад су напади појачаних бојазни почели, присуствовала сам исповести 2-3 пута недељно – тада сам такође осетила олакшање. Догађало се да је наступало побољшање здравља значајно за одређено временско раздобље, али онда ту је увек био повратак на старо. Мој живот је био „у ритму“ од једне Евхаристије до следец́е, од једне до друге исповеди. На тај начин сам могла преживети.

У току болести прочитала сам многа сведочанства о чудесним оздрављењима. У једном од њих, неко је написао да онај који тражи оздрављење, треба и дати нешто Богу. Почела сам се питати, што могу Ти дати, Господе? Ја имам тако мало.

Али Господ Бог у својој доброти је отворио очи моје душе, да бих видела колико сам била богата и колико поседујем: мржња према непријатељу, предрасуда, одбојност, стављање себе изнад других, антипатија, презир, бахатост, жудња за добрим послом, високом платом и каријером, похлепа, жеља да се постане неко важан, цењен, хваљен… Тада сам се почела одрицати својих дотадашњих животних стилова, испричавати се за своје пропусте и молити се Господу Богу да узме од мене све лоше склоности и навике. Било је то време моје духовне преобразбе.

У дубини душе осец́ала сам такође, да требам славити Господа Бога. Од тада, молитва хвале уз мене је била све време. Клањала сам се Богу, на сваком месту и у било које време: у обављању куц́них послова, ходању улицом или током оброка. Тако да је молитва прожимала цело моје „ја“, сваки кутак душе и срца. Клањала сам се Богу, заборављајуц́и о стварности.

Једнога дана дошла ми је мисао, да молец́и за своје оздрављење, не треба заборавити да молим за оздрављење других болесника и пац́еника. Тако сам се почела заузимати за пријатеље, за које сам знала да су болесни. Молила сам такође и за људе које сам сретала на улици, поред којих сам стајала на аутобуској станици, с којима сам путовала аутобусом или трамвајем, и за оне које сам упознала у цркви. Молила сам се за болесне када сам пролазила поред болнице. Где год сам била, као болесна особа лако сам уочавала у гомили других оне који се боре с њиховом тугом. Молила сам се и проверавала их све Исусу.

***

Једног дана, моје стање се нагло погоршало. Одједном, све ме је почело болети. Чинило ми се да су сви мишиц́и у телу одбијали послушност. С муком сам се кретала, а ноге су ми постале оптерец́ене до те мере да нисам могла сиц́и низ степенице са спрата, нити касније иц́и горе. Моје тело се кочило, појачали су се болови у врату и кичми. Уз још вец́у снагу него пре тога, почео ме мучити осец́ај тескобе и страха. Биле су то највец́е патње током трајања болести .

– Господе Исусе, само Ти знаш шта је са мном, поверавам се Теби у потпуности. Помози ми ! – Тада сам рекла – Исусе, Ти такође делујеш кроз људе. Молим Те, стави на мој пут особе кроз које можеш ми помоц́и.

Тај дан сам прихватила Исуса као свог Господа и Спаситеља. Дала сам му сваки делиц́ и сферу мог живота. Из дубине срца рекла сам Му “ Да “ на Његову пуну присуство у моме животу. Замолила сам Га да располаже са мном у складу с Његовом вољом, и пристала на све што Он жели са мном да учини. Предала сам се у потпуности Исусу и пристала Му дати цео свој живот без икаквих услова. Тада сам рекла:
– Господе, нека Твоја воља буде у мом животу.

Било је мајско јутро

Тог дана, као и обично, отишла сам на јутарњу мису. Након завршетка мисе остала сам још да би се молила. Црква је била готово опустела, а ја сам још увек седела у потпуности уроњена у тиху молитву. Одједном сам осетила како неко седи поред мене. Погледала сам на десну страну и видела непознату средовечну жену. На њеном лицу осликавале су се емоције.
-Господин Бог чује ваше молитве – рекла је – Све ц́е бити у реду.
-Како сте знали о мени? -Упитала сам изненађена.
-А јесте ли чули за Духа Светога? – Упитала је, и дала ми визиткарту са бројем телефона, журно се удаљивши.

Још тог дана назвала сам тај број. Особа с којом сам разговарала, од тада је почела молити за моје оздрављење, а такође ми је саветовао да користим сакрамент болесничког помазања. Након неколико дана духовне припреме, дао ми је сакрамент сада покојни фра. Теофил Херманн у капели Чудотворне Mедаљице, на улици Радној у Варшави. Сец́ам се свештеник ми је рекао на крају:
– Молим те захвали Марији Мајци Божијој за њен заговор Богу.

Након усвајања сакрамента приметила сам да се нешто збива са мном. Брзо сам приметила да ме је Бог дотакао лековитом моц́и своје љубави и почео је процес оздрављења. У року од неколико дана били су видљиви први знаци деловања Господа Бога. Почело је с попуштањем страхова, постепено сам се престала плашити ходања, преласка цесте и вожње аутобусом. Осец́ала сам јасно да је ово ојачало мишиц́е на ногама, јер сам од тада нормално ходала и ишла на аутобус.

Убрзо сам сазнала да су се у мојој жупној цркви одржавала окупљања молитвених група. На прелому из пролец́а у лето 2001, отишла сам на прво окупљање. Када сам дошла у молитвену групу, још увек сам била јако болесна. Данас, након година заједништва са Црквом, могу са сигурношц́у рец́и да сам здравље и живот пронашла у Католичкој Цркви. Ово је место где сам се поново родила и захваљујуц́и њему, вратила у нормалан живот.

Заједничка молитва, обожавање Господина Бога, узајамна подршка у молитви, сведочанства људи који су изишли кроз Божји захват из највец́их тешкоц́а у животу, сакраменти – све то ми је било потребно да излечим моју болесну душу и тело. Колико пута се молило за мене лично! Вишекратно се нада мном одвијала молитва посредничка. Сец́ам се први пут сам то доживела вец́ на мом другом окупљању заједнице. Одмах на други дан након молитве сам осетила лакоц́у у ногама, могла сам скакати, трчати и плесати. Била сам јако весела и срец́на. Захваљивала сам Господу Богу и клањала Му се за то што је за мене учинио.

Такође сам учествовала у бројним светим мисама спојеним с молитвом за оздрављење. Током једне од њих чула сам реч знања: „Сада Господ лечи људе с дубоком тугом“. Нисам одмах схватила да је Исус такође дотакао и мене. Тек неколико дана касније, схватила сам у једном тренутку да је туга у потпуности нестала, а на њено место се угостили мир и радост.

На тај начин, Исус је почео процес мога лечења од болести и невоља, којих је било толико пуно. У то време нисам знала да ц́е тај процес потрајати дуги низ година. У том процесу, неки проблеми се смирити, а онда се опет вратити, понекад с новом снагом. Морала сам учити следити милост Божију, а такође и стрпљење и упорност у уклањању болести и невоља.

***

Жив је Исус присутан у Евхаристији учинио евидентно чудо, јер не трпим више од болести и невоља којих је било толико пуно. Поред тога, лекари су утврдили да не болујем од мијастеније гравис. Уз све поверење могу рец́и да сам се родила поново захваљујуц́и Христу! Исус Христ ми је подарио нови живот. Захвална сам за то што се Исус смиловао над мном и услишио моју молитву. Сада свима говорим о чудесној, лековитој моц́ Исуса Христа, који истински живи и делује.

Кад погледам уназад и размислим о времену болести и деловању Господа Бога, видим јасно да ми је моја болест била потребна. Плод исте је пречишц́авање и преобразба. Ја више нисам исто биц́е какво сам била пре. Сада желим да се у потпуности ослоним на Господа и његово вођство. Моја је жеља да траје у Господу, отварати се на Његове речи , чита и испуњавати Његову вољу. Видим своју болест као прекрасан дар од Бога, који ме у сваком погледу обогатио. Верујем да не постоји таква болест коју Исус Христос не би могао излечити, јер за Њега ништа није немогуц́е. Треба само веровати у Исуса и замолити га искрено и ватрено за милост.

За мене, Исус је постао извор новог живота, здравља, радости, мира и свакога добра. У Њему, нашла сам све оно што ми је било потребно да би излечила моју болесну душу и тело. Јако сам Му захвална за све што је учинио за мене. 

Хвала Ти, Господе Исусе Христе!