13. Без опроштења нема оздрављења

Догађања, тoком којих сам пролазила кроз деловања мобинга и последица истог – трајалa су више од двадесет месеци. Затим, након губитка посла у банци, своје место је имао период од неколико година повратка до здравља, и превазилажење разорних последица мобинга у мом животу. Могло би се рећи да су последње године живота, заправо биле етапа која је уклоњена из мога животописа. Било је то време болести, патњи, и свих врста тешкоћа – оштећено здравље, прекинута каријера и професионални развој, огромне животне недаће. Можда уништине најбоље године мог живота, које ми нико не врати.

Да ли сам потом осећала кивност према починитељима? Одговор гласи кратко: Не. Данас ја не осећам кивност према њима. Немам такође нити кивности, ни горчине, ни презира, ни гађења. Ови осећаји су ме пратили кроз све протекле године пре него што сам схватила да ме погађају једнако као дотадашња сећања. Али морало је проћи значајано временско раздобље пре него што сам била у могућности да опростим мојим прогонитељима. За мене лично, то је било нешто сасвим нестварно. То је било могуће због хришћанског „опраштам“ који ме ослободио од осећаја мржње према људима који су допринели мојој ситуацији.

Опростила сам мојим прогонитељима, али хришћанско опраштање, међутим, не поништава начела правде. Не ослобађа починитеље одговорности за њихове поступке. Зар неправда не треба бити исправљена или компензована ? Зло никада неће донети трајне плодове или корист, али резултат је увек крајњи пораз починитеља зла. Све што је зло или има зло корење мора пре или касније пасти. Зато ДОБРО увек побеђује на крају.

Како се у мени догодио опрост ?

Мој здравствени опоравак почео је од тренутка када сам схватила да не могу више живети у кругу од сећања и разматрања прошлих догађаја тoком рада у банци. Тога дана сам јасно видела да је недавна прошлост још увијек жива. У мојим мислима и пред мојим очима су се стално појављивале најболније ситуације, узрокујући још више боли и горчине.

Одједном сам схватила да и даље несвесно „пребивам“ са особама које су придонеле мојим потешкоћама. Били су са мном сваки дан, иако иако се већ одавно нисам срела с њима. Иако без намере, мислила сам о њима тако често да су готово постали моји верни сaпутници – код куће, у шетњи, у аутобусу, на ручку и сл. Међутим, њихово „дружење“ све ме више оптерећивало и било је узроком све већих недоумица.

Што је више времена пролазило од дана мог одласка с посла у банци, тиме је све већи постајао мој жал према кривцима. С проласком времена сећања су све више огртала мој ум. Било ми је све теже у духу, а на крају сам осетила као да бих носила на раменима необјашњив товар који ме притискао.

Почела сам размишљати о ситуацији у којој сам се нашла. Енергично сам тражила неки излаз, и питала се штa би требала учинити. Покушала сам пронаћи одговоре на дилеме које су ме мориле у Светом Писму и хришћанској књижевности. У једној од књига сам прочитала: „Без опроста нема оздрављења“ Након разматрања ових речи дошла сам до закључка да је неопходно ослободити се од жаљења и претензија према онима који се ме повредили. Схватила сам да сам се морала потпуно ослободити спектра прошлих догађаја, ако сам жељела у потпуности повратити здравље.

Било је јако тешко за мене преломити се и опростити. Испало је чак и да је људски та ствар за мене сасвим немогућа. Нисам била у стању отворити се до хришћанског опроста. Није се радило само о изговарању речи „Опраштам“, али изнад свега се радило о томе да се опрост догоди у мом срцу. И схватила сам да не могу опростити некоме лоше здравље и изгубљен посао, срушену каријеру и месеце преживљене у страху и невољи. Схватила сам да нисам била у могућности то учинити, тек тако сама од себе. Нисам била у могућности то учинити без помоћи Бога. Чин опроштења био је тиме још тежи, што ме више притискала големост моје боли и претрпљене неправде.

Сфере оздрављења

Једног дана сам добила од пријатељице књигу о опросту. У то време нисам знала, какву ће огромну улогу у мом животу одиграти та мала неприметна брошура.
„Молитва Опроштења“, јер о њој је реч, написао је отац Роберт ДеГрандис, амерички католички редовник, теолог и харизматик. Књига садржи низ важних питања опроштења, којих до тада нисам превише схватала.

Наиме, човек треба оздрављење у пет сфера живота: духовној, емоционалној, менталној, физичкој, и у релацијама с другима. Све су те сфере међусобно повезане. Физичко или ментално оздрављење се не одвија без оздрављења духа. Разлог је тај да се извор многих болести и невоља, треба потражити у духовној сфери. Питање опроштења односи се на духовну димензију, те се стога не може говорити о потпуном оздрављењу без опроштења. Наш властити грех и греси људи које смо сусрели у нашим животима су узрок многих повреда.

Ми ретко схваћамо, колико су бројне у нама повреде, настале услед болних догађаја у нашим животима. Ове по нас рањавајуће ситуације најчешће гурамо у подсвест, која је налик складишту, између осталог и за оно што је болно и мрачно у нашој прошлости. Ако би било могуће завирити у њу, могли бисмо наћи тамо мрачне епизоде које имају утјецај на наше животе, и негативно утјечу на наше здравље и самопоуздање. Подсвест скрива то чега се можда не можемо сетити свакодневно и то што има утјецај на нас и наше садашње и будуће животе.

„Већина рана је скривена у нашој подсвести, и живе свој властиит живот. Наша подсвест је попут невидљивог дела леденог брега, 4/5 скривене под водом, а само 1/5 израња изнад површине. Похрањена у њој, болна искуства су недоступна за нас, али „израњају“ на површину у облику беса, сталне љутње, раздражљивости, недостатка уживања у животу, хроничног умора и других физичких болести. Стога, морамо молити Господина Бога да узме од нас ова болна догађања, да бисмо могли на молитви опростити свима онима који су нас повредили, чиме долазимо такође до оздрављења” [1] – објашњава отац деГрандис.

Не скривам да ме је мало било страх од повратка у прошлост, а посебно у несретне и болне догађаје. На срећу за мене, повратиле су ми се тада, некада саслушане речи једног свештеника:
„-Размисли о томе што желиш: оздрављење или анестезију? Ако желиш оздрављење мораш рачунати с чињеницом да ће то болети. Мораш дотакнути болне ране, доћи у њихову дубину, очистити то, што спречава да рана зацели, и тако почети прави третман. У противном, лечиш само површно бол и патњу, не допирући до узрока и корена ране”.


Молитва опраштања и повратак у прошлост

Одличила сам да послушам препоруке оца ДеГрандиса и урадила молитву опраштања за 30 наредних дана. Није се све одвијало, међутим, без почетних потешкоћа. Молитва се моли сваки дан, а ја сам се већ након неколико дана престајала молити. Тек у трећем покушају устрајала сам све до тридесетог дана молитве.

То је било неверојатно путовање у прошлост до догађаја, који су ме – од детињства- подсетили на особе које сам сусретала. Третирала сам целу ствар врло озбиљно. Саставила сам листу, на коју сам уписивала све особе које су ми учиниле нешто лоше. Касније сам ју проширила онима који су ме повредили на директни начин. У ту групу сам убројила особе за које сам осећала чак и најмању кивност на пример, за незаинтересираност, не пружање помоћи и недостатак интереса у тешким тренуцима.

На тај начин листа се није ограничила само на моје људе које сам упознала на послу, и који су били директни починитељи моје тренутне ситуације. Кад сам завршила моју тридесетодневну етапу молитве, набројила сам неколико стотина људи који су ме на неки начин, чак и најмањи -повредили у прошлости. Молила сам за њих и питала Господина Бога да ми подари милост опроштења за све њих.

Поврат на прошлост се показао као болни подсетник на догађаје, којих се не би жељело сећати. Као на ТВ екрану поновно сам гледала своју прошлост. Осећала сам, да што сам више судјеловала у молитви, све више се повећавала кивност, горчина и тежина, који су ме и тако раније притискали. Често ми се јављала мучнина, и осећала сам се јако лоше физички. Но, једнако била сам сигуран да је то био једини прави пут за оздрављење.

Плодови молитве опраштања

Већ након око 20 дана молитве – као што је проповедао отац ДеГрандис – појавили су се њени први плодови. Нестала је тежина коју сам до тада осјећала у раменима и у пределима око желуца. Одступили су кивност, горчина и депресија, а умјесто њих у мом срцу, завладали су радост и мир. Такође сам примиетила побољшање у односима с људима с којима су они до тада били посебно тешки. Био је то знак за мене да Господин Бог чује моје молитве и дарује ме милошћу опроштења.

***

На темељу онога што сам доживела, могу рећи да је опраштање милост Божја, јер нико од нас није у стању да сам од себе опрашта. Опрaштење се не испуњава само речима. Опраштање је чин воље који долази из дубине срца. У срцу се роди жеља за помирењем. Што је она јача, тим више човјек је отворенији опростити онима који су му нанели неправду.

Не настаје и не сазрева тако лако ово помирење сваки пут. Заиста, што је већа неправда и веће ране, тим теже је наћи помирење с починитељима. За правo опраштање свакоме је потребна Божја милост. Само уз помоћ Доброг и Милостивог Бога може се прихватити све патње, а погледати на њих у светлу Еванђеља.

То што отвара Божју милост опроштења је молитва. Упорна и искрена молитва је кључ за оздрављење. Стога вреди свакодневно молити молитву опроштења у „стварном времену“ давати Богу све што се дотиче односа с људима које сусрећемо сваки дан.


[1] О. Роберт деГрандис ССЈ, Молитва опроштења, Лодз, 2003