Једног дана сам добила од једног од мојих поверилаца коначни захтев за исплату износа који – упркос претходним опоменама – вец́ дуго нисам била у могуц́ности да платим због недостатка финансијских средстава. Истовремено сам била информисана да у случају неплац́ања у року од 7 дана од датума пријема писма, износ постаје предмет судске расправе. То је била очигледно права катастрофа…

„-Одакле да узмем толико новаца у седам дана?” – питала сам се.

Почела сам молити усрдније него пре и молити се за посао. Неко ми је саветовао да за ову накану измолим деветницу св Анте Падованског, па сам то и учинила. Молила сам се такође са Светим писмом, укључујуц́и читање и размишљање о следец́ем одломку из Јеванђеља по Јовану ( 21, 1-14):

„После тога појави се опет Исус ученицима својим на обали мора Тиверијадскога. И појави се овако:

Бејаху заједно Симон Петар, Тома названи Дидим, Натанаило из Кане Галилејске, синови Зеведејеви и друга двојица од ученика Исусових.

Симон Петар им рече: Идем да ловим рибу. – Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Изиђоше и одмах уђоше у лађу, и ону ноћ не ухватише ништа.

Кад свану, стајаше Исус на обали, али ученици не познаше да је то Исус.

Исус им рече: Децо, имате ли што за јело? – Одговорише му: Немамо.

А он им рече: Баците мрежу с десне стране лађе, и наћи ћете. Бацише мрежу и већ је не могаху извући од мноштва рибе.

Онда онај ученик кога је Исус љубљаше, рече Петру: То је Господ! А Симон Петар, када чу да је Господ, запреже се својом хаљином, јер беше го, и скочи у море.

Други ученици дођоше с лађом, вукући мрежу с рибом, јер не беху него око двесто лаката далеко од краја.

Кад изиђоше на крај угледаше већ готов жар, и на њему стављењу рибу, и хлеб.

Исус им рече: Донесите од рибе што сад ухватисте!

Симон Петар уђе у лађу и извуче на крај мрежу пуну сто и педесет и три великих рибе; и мада их је толико било не продре се мрежа.

Рече им Исус: Дођите, ручајте. И ни један од ученика не смеде да га пита: Ко си ти?, знајући да је Господ.

Дође и Исус и узе хлеб, и даде им. Тако исто учини и с рибом.

Ово се већ трећи пут појави Исус ученицима својим, пошто ускрсну из мртвих.”

Држала сам се реченог одломка Јеванђеља као последњег уточишта у нади да ц́е ми Исус показати “ где требам закрпити мрежу „, да би могла да обавим “ улов рибе “ и преживим. Често сам вагала цитирани одломак, верујуц́и да Исус Христос делује у данашње време, баш као што је чинио кад је био на свету у људском телу. Чврсто сам веровала да у мом животу може направити чудо сличну оном којему су сведоци били Његови ученици. Чекала сам га , верујуц́и да би Исус могао то једнако направити у мом животу. У молитви сам говорила Господину:

Исусе, твој састанак са ученицима на Тиберијадскоме мору говори о јединственој и безусловној љубави Бога према човеку. У мојој тешкој ситуацији узвишена Реч ме уверава у Твоју очинску бригу. Зато јер то Ти Исусе Христе, стајеш пред мене сваки дан, питајуц́и:

– Дете, имаш ли шта да једеш?

– Да, Господине, још увек имам – одговарам и говорим:

-Имам још мало, али вец́ ми понестаје – а опет другим путем: – Не , немам више ништа.

Питање које си ми Ти поставио стално ме покрец́е и ради велики утисак на мене. Јер сам схватила да то Ти сам се бринеш о мени у било којем тренутку мог живота, стојец́и испред мене и постављајуц́и исто питање.

Исусе, Ти знаш шта нам је потребно и пре него што те питамо. Често стојиш пред нама непрепознатљив за нас пре него што смо схватили да си то Ти. Ти долазиш уз добре савете што нам је радити. Ради се само о томе да послушамо Твој глас, а онда следимо твој савет и спроведемо га у дело. Довољно је само толико: само послушати Твој глас! Господине, верујем дубоко да Ти ц́еш и мени доц́и с помоц́у. Помози ми, затим, послушати Твој глас и речи Твога савета, и где требам “ закрпити мрежу „. Амен.

Више од 60 риба у мрежи

Био је крај августа 2001. Један дан је дошла мени госпођа Ирена. Упознала сам је на самом почетку мога боравка у Варшави. Радила је тада као главни књиговођа у фирми у којој сам имала мој први посао. Увек се могло рачунати на њу, не једном сам имала од ње помоц́ кад је било потребно, а наше пријатељство је преживело упркос проласку времена.

– Слушај – почела је госпођа Ирена – Управо сам се видела са својим старим знанцем, који је до сада био директор основне школе, а управо одлази у пензију. Том приликом, питала сам га да ли школа случајно не тражи учитеља енглеског језика. Мислила сам да ако знаш енглески, могла би покушати да предајеш у школи.

У међувремену, Ирена је наставила:

– Од тог пријатеља добила сам телефонски број нове директорке, а чак сам је вец́ назвала. Заиста, потражује учитеља енглеског и то врло хитно. Овде имаш – извукла је из торбице мали комад папира – њен број. Замолила је да је контактираш сутра пре подне.

Слушала сам у тишини Ирену, који ме уверавала, говорец́и о предностима рада у школи.

– Имац́еш сталан посао, осигурање и финансијска средства за одржавање.

Признала сам јој да је у праву, иако ми никад пре тога није пало на памет да тражим посао као наставник. Када смо се поздравили, почела сам да размишљам о свему што је говорила Ирена.

-Нема се шта критиковати и вагати за и против. Морам узети било који посао, јер на крају мора се почети од нечега – рекла сам себи.

Следец́и дан сам назвала добијени број. Директорка ме замолила за састанак још истог дана. Показало се да је пријатељска и гостољубива особа која је спремна да ме запосли одмах. Но пре тога требало је још увек одобрење одбора за образовање, за моје запослење. Али – како је тврдила директорка – не би требало бити никаквих препрека. У вези с тим, требала сам јој се обратити кроз неколико дана. Када је дошло до нашег следец́ег сусрета, директорка је раширила руке беспомоц́но.

-Јако ми је жао, али школски одбор не пристаје на ваше запослење. Немате педагошке предиспозиције за рад са децом.

Након изласка из школске зграде одмах сам пошла до госпође Ирене, који живи преко пута школске зграде.

– То је ужасно – жалила ми се – толико времена у потрази за послом, и опет ништа. А имала сам такву наду да ће бити успеха у овој школи. Заправо, чинило ми се да је све било на најбољем путу.

– Госпођо Ирена, не брините молим вас. Ја верујем да Господин Бог зна шта ради. Он ми сигурно убрзо да неки посао.

– Желим ти да се то догоди.

На тај начин, још један покушај проналаска посла није успео. Па сам се питала какав је смисао имао и тај догађај.

– Боже, шта ми кроз ово желиш рећи? –тог истога дан сам питала на молитви. Недуго након тога дошла је мисао:

– Очито не могу радити као наставник на пуно радно време, али можда бих могла водити платне курсеве језика за децу?

Брзо сам поновно контактирала госпођу директорку и представила јој мој предлог. Испало је да нема препрека за мене да би у њезиној школи водила платне курсеве енглеског језика. Директорка ми је радо понудила своју помоћ у организовању курсева и сугерисала неке занимљиве идеје. Тачно кроз неколико дана, јер у понедјељак, 3. септембра почиње нова школска година, а наметала се велика прилика да се тог дана догоди сусрет с родитељима и понуди учење енглеског и немачког језика по групама.

-Бићу сретна ако се упише неколико деце – у духу сам уздахнула, гледајући у првом дану школске године велику групу деце и родитеља, пролазећи кроз школски ходник, где сам водила евиденцију уписивања. Тога дана сам дала главне информације заинтересованим родитељима.

Следећег дана, уписало се још десеторо дјеце, и 5. септембра на попису сам имала већ двадесет и пет имена. Тијеком следећих дана огласили су се нови заинтересовани, тако да се укупно пријавило више од шездесетеро деце! Дакле, може се рећи да сам у тим данима „уловила у моју мрежу” више од шездесет риба (!)

Током периода уписивања, схватила сам да сам требала покренути фирму, да би могла несметано провести курсеве.