Моји родитељи су се упознали преко својих заједничких пријатеља. Због удаљености која их раздвајала (мама је живела на истоку, а отац у западном делу земље) видјели су се пре венчања једва неколико пута и нису стигли добро ни да се упознају. Венчали су се након неколико месеци познавања на даљину. Након венчања, моја мајка се преселила код оца у други крај земље.

Пре венчања, мој отац је пажљиво сакривао од мајке своје право лице. Такође, заједнички пријатељи нису рекли мами о лошим склоностима оца. Већ убрзо након венчања изашла је на видело истина да је мој отац водио врло грешан живот. Међутим он никада није одустао од дотадашњег начина живота. Мама је све то тешко доживљавала. Знам из њезиних прича да је понашање оца било велики шок за њу. Кад сам се родила, мој отац је рекао мајци да нисам његово дете. Убрзо је дошло до драматичног развоја догађаја, што је резултирало тиме да је моја мајка спаковала ствари и вратила се са мном у породичну кућу на источном рубу земље. Имала сам пет месеци, кад је моја мајка отишла од оца. Убрзо након тога родитељи су се и формално раставили.

Никад после у животу нисам имала могућност да упознам свог оца, јер није био заинтересован за мене. Само једном, кад сам имала неколико година и већ ишла у школу, послао ми је две књиге. После, кад сам имала негде око 10 година, заједнички пријатељи су нам јавили да је изненада преминуо у саобраћајној несрећи. Како се говорило, отишао је равно под точкове јурећег камиона.

Била сам преурањено дете

Време је пролазило. Моја мајка ме је одгојила сама и никад се поновно није удала, јер – како је тврдила – поновно венчање након развода не би било у складу са њеном хришћанском вером и уништитило би јој повезаност с Богом.

Као мало дете била сам јако нервозна, вриштала сам без разлога и није било начина да ме се ућутка. Како је време одмицало, престала сам се понашати на такав нервозан начин, али зато сам почела да губим пријатељства, изоловала се од људи и постајала сам све више стидљива. Могла сам сатима не проговорити ништа никоме. Међутим, извана чинило се да сам нормално дете. Имала сам у школи колеге и колегице, наука ми је ишла врло лако и врло брзо сам учила, учествовала сам у ваннаставним активностима, такмичењима и наступима, имала сам разне интересе које сам развијала. Ипак, поред школских и ваншколских успеха, осећала сам се подцењена и пуна комплекса.

***

Године су пролазиле, а ја сам постајала све више стидљива и затварала се у свом свету. Осећала сам се горе од других људи, и вероватно зато „бежала“ од њих. Нисам могла изградити дугорочне односе. Често сам имала промене расположења – прво сретна, а за тренутак пуна туге и обесхрабрења. Моја стања су била независна од мене, а кад је долазила „рупица“ нисам се могла сам контролисати и урушавала сам се.

Требала сам унутрашњу трансформацију

У извесном тренутку у мом животу, утврдила сам да ми то унутрашње стање све више смета, оптерећује ми живот и функционисање, као и односе с људима. То се посебно интензивирало када сам ушла у одрасли живот. Бојала сам се сама донети било какву одлуку и била сам јако несамостална особа. Од страха сам се бојала преузети иницијативу – често само зато јер је то захтевало контакте с другим људима, а ја сам се бојала њихове негативне реакције, или једноставно бојала се следећег одбијања.

На крају сам дошла до закључка да ћу с таквим карактером напросто „пропустити“ живот. Пуно сам хтела неку врсту унутрашње трансформације, јер заиста, нисам желела бити таква каква сам била. Знала сам, међутим, да се сама нећу моћи носити с мојим проблемима.

У тренуцима рушења обично сам се сећала оца, којег сам кривила за све несреће, било у мом ,било у животу моје маме. Често сам говорила да би све испало другачије, да је био добар супруг и отац. Свако мало сам носила у себи осећај одбачености и осећала сам како ме пуно повредио, рекавши да нисам његово дете.

***

Једног дана сам слушала радио програм уз учешће мисионара који је говорио о Богу и свом раду. Гост програма био је отац Јамес Мањацкал- харизматични мисионар који је проповедао Јеванђеље по целом свету, великодушно дарован од Бога харизмама међу осталима харизмом оздрављења. Још никад нисам чула да ико говори на такав начин о Исусу Христу и Његовој неизмјерној љубави према човеку. О Исусу, који живи, ради, зацељује, лечи болесне душе и тела. Отац Јамес је говорио о духовном свету, који је био непознат за мене, иако сам била – барем је тада изгледало – особа верник. То је оно што је рекао о Исусу који је био фантастичан! Кад сам слушала спонтано је настала у мени дубока жеља да се приближим Богу и упознам Га. 

Отац Јамес је такође говорио о томе да свака особа треба унутрашње оздрављење од рана из прошлости. На крају емитовања, отац је измолио молитву намењену између осталих, и онима који су слушали овај програм. Тада сам се осјећала некако боље, јер ме је молитва испунила дубоком надом. Одмах након програма сам пронашла интернет страницу оца Јамеса ( www.jmanjackal.net ) и послала му поруку у којој сам замолила за молитву за моје унутрашње оздрављење.

***

Неколико недеља касније сам ишла низ улицу и видела оглас да се у цркви у непосредној близини организују духовне вежбе на тему унутрашњег оздрављења. Одлучила сам учествовати у њима. Током духовних вежби, сазнала сам о томе како велики утицај на људски живот имају ране из прошлости. Зато човек треба унутрашње оздрављење. Унутрашње оздрављење је ослобађање човека од рана и њихових последица кроз усвајање Божје љубави која зацељује. То су најчешће ране настале као последица негативних деловања других особа, нпр. претрпљених штета, патњи, итд.

Током заједничке молитве, схватила сам колико сам био рањена особа. У исто време, открила сам да моје ране и унутрашња стања имају извор у периоду мога раног детинства, углавном у пренаталном периоду, кад је моја мама била трудна. Добила сам јасну светлост да је узрок мојих проблема био став мог оца, искуства моје мајке током трудноће и догађаја одмах после мог рођења. Из тог разлога нисам доживела радост живота, јер сам носила ране у себи, носила јарам греха и кривње од оца, и осећај одбачености. Схватила сам основну потребу за унутрашње оздрављење и питала се што морам учинити да га оствари.

***

Добри Бог, као и обично, побринуо се о свему! Прошло је неколико месеци и једног дана сам осетила у једном тренутку унутрашњи импулс да укључим радио. Одмах након тога сам чула оглас да ускоро долази у Варшаву … отац Јамес Мањацкал (!). Тамо је требао водити четверодневне духовне вежбе под називом „У Његовим ранама је наше оздрављење.“ Поред тога, требао се молити за болесне којима треба оздрављење. Одмах сам знала да је то нешто за мене. На крају, тако сам хтела изгубити терет који ме одавно тако притискао.

То су биле врло интензивне духовне вежбе, као припрема за прихват милости унутрашњег оздрављења. Свакодневно су почињале у 09:30, а завршавале у 20.00 сати, па чак и касније. Током вежби, Отац Јамес много је говорио о унутрашњим ранама, њиховим узроцима и потребом за унутрашње оздрављење. И све што је говорио савршено се уклапало за мене. Такође је говорио пуно о томе како открити извор и узрок рана и отворити се Исусу Христу, Његовој љубави и унутарашњем оздрављењу.

Како сам доживела унутрашње оздрављење?

Прихватила сам духовне вежбе врло озбиљно и покушала сам пажљиво следити оно што је говорио отац Јамес. Током вежби уверила сам се да моје ране имају извор једнако у пренаталном, као и у периоду живота недуго након мог рођења. Уверила сам се да су оне проузроковане ставовима мог оца. Отац Јамес је пуно говорио о потреби за опроштењем, без којега нема унутрашњег оздрављења или било којег другог оздрављења. А ја сам осећала велики жал прему оцу … Молила сам Исуса да ми помогне да опростим, јер нисам била у могућности то да учиним сама.

Направила сам тачан испит савјести. Након тога сам имала дугу исповед, која се састојала углавном у чињеници да избацим из себе све по реду горчину, љутње, мржње, тескобе, слабости или било што што ме до тада мучило. Када сам напустила исповедаоницу, осећала сам се као да сам збацила са себе велики терет.

***

У вечерњим сатима истог дана одвила се заједничка молитва за оздрављење. Отац Јамес се молио, молећи Исуса за дар оздрављења за сваког од учесника у духовној вежби. Изговарајући молитву пролазио је кроз све фазе људског живота, од пренаталног периода. Пуно сам се молила да те вечери Исус Христ излечи и мене такође.

Током молитве, осетила сам да се нешто у мени догађа. То је тешко описати. Било је то као да сам била уроњена у нешто што емитује доброту и љубазност. Осећала сам топлоту изнутра. Да, то је био талас унутрашње топлоте који ме у потпуности испуњавао. Просто сам се осећала као да ме је нетко волео јако пуно. Ова Љубав се нагнула над мене, обузела ме у целости и продрла у мене. У једном тренутку, све је прошло: огорченост на оца, љутња, осећај одбачености… Осећала сам у себи блажени мир, унутрашњи мир и радости, осетила сам се храбаром, јаком и моћном.

Било је то невероватно искуство, и не да се то ни са чим упоредити. Не могу то описати. Могу само рећи да је од тог тренутка све на овом свету је за мене само замена за истинску срећу. Од тога времена, не тражим и не жудим за ичим другим што би ме могло учинити срећном. У том тренутку, Исус ми је дао све. Дао ми је себе и своју безграничну Љубав. То ми је довољно.

И тада сам први пут помислила добро о мом оцу! Схватила сам колико је био несретан јер је живио заробљен грехом. Осетила сам да му опраштам све. Такође сам осјетила да у ствари, ја делим дубоку везу с њим. Везу оца с ћерком.

***

Кад је молитва била готова, било је већ врло касно. Отац Јамес је брзо кренуо према излазу, да би стигао на вечерњи одмор. Потрчала сам за њим и ухватила га на самом излазу.

-Оче, Исус ме излијечио – рекла сам. А онда сам додала нешто, што ми је већ дуго времена пролазило кроз главу, а на посебан начин ојачало у мени те вечери:

-Оче Јамес, ја желим радити за Исуса.

Отац Јамес ми се широко насмешио и рекао ми:

-Дај сведочење!. А онда, кад је већ одлазио, поновио је још једном:

-Дај сведочење!

И то је заправо моје сведочење.