23. Мајка и Алзхеимерова болест

Моја је мајка добила дијагнозу Алзхеимерове болести 2009 године. Болест је дошла изненада. Без очекивања су се појавили врло изненађујући симптоми, а мамино се здравље брзо погоршало. Може се рећи да је болест пала као гром из ведра неба!

Пре болести…

Моја је мајка била несвакидашња и независна жена. Одгајала ме сама и морала је јако напорно радити да би зарађивала за живот. Упркос бројним одговорностима, имала је разних интереса. Била је врло интелигентна особа. Интересовале су је историја, географија, путовања, археологија, музика, филм, књижевност и спорт (посебно су је страствено занимали скијашки скокови и уметничко клизање). Куповала је пуно књига и на тај је начин створена прилично велика библиотека у нашој породичној кући.

Моја је мајка волела склапати пријатељства и познанства и зато је свуда у околини имала много пријатеља и познаника. Радо је разговарала о разним темама, а људи су волли разговарати с њом, јер је увек имала времена да чује њихове проблеме, разговарати о занимљивим темама или само попричати. Била је пријатељска према свим људима без обзира на њихово стајалиште, гледишта, религију, овисности, лоше навике итд. У свакој је особи покушавала видети добро.

Била је врло религиозна особа, пуно се молила и живела је по Еванђељу. Али то је није зауставило да разговара с атеистима, агностицима или људима који припадају нехришћанским црквама. Поштивала је ставове других људи, иако је чврсто стајала при властитим убеђењима.

Моја мајка била је мој најбољи пријатељ. Могла сам јој поверити сце што је лежало на мом срцу. Знала сам да јој увек могу рећи о својим бригама и проблемима. Тешила ме је тада и покушавала наћи најбоље решење. Али била је и врло захтевна и на томе сам јој јако захвална. С једне стране ме размазила, али с друге стране била је и оштра са мном. Од себе је пуно тражила, али и поставила високе захтеве према мени. Увек је говорила да се најбоље и највредније постижу напорним радом, трудом и упорности. 

Учила ме да се носим с потешкоћама и свладавам недаће. Показала ми је да човек никада не сме одустати када живот постане тежак. Научила ме да ништа није немогуће ако имамо блиску везу с Богом. Врло сам јој захвална на свему што је учинила за мене.

Након што сам напустила породичну кућу и преселила се у главни град, свакодневно смо били у телефонској вези и могли сатима разговарати. 2004. године моја је мајка кренула да станује са мном у Варшави.

Да, моја мајка је била неверојатна жена. И желела бих ју као такву заувек сачувати у сећању.

Кад је дошла та страшна болест…

Кад је моја мајка први пут манифестовала болест, мислила сам да су само проблеми с памћењем који су заједнички многим људима. Чинило се да је с мојом мајком све у реду и није било разлога за бригу. 

С временом сам, међутим, приметила да се дешава нешто необично. Мама је кренула да има проблема с оријентацијом и није била у стању правилно препознати простор у којем живимо.

Њој се чинило да је у другом граду. Није такође могла наћи пут кући из продаваонице или из цркве. Чешће се дешавало да се није чисто и разумљиво изразила. Осим тога, причала је и приче које се никада нису десиле. Била је уверена да у стану осим нас има још неко. Често је говорила да је у прозорском стаклу видела родбину, пријатеље и разне непознате људе. Прилазила би прозору и разговарала с тим ликовима готово стално.

Чим сам приметила чудно понашање моје мајке, почела сам тражити помоћ од лекара. Неуролог је моју мајку упутио у болницу, гђе је прегледана и гђе јој је дата дијагноза – Алзхеимерова болест. 

Од тада се појављују нови симптоми ове страшне болести. Могло би се рећи да се болест рапидно развијала. Убрзо је моја мајка престала знати како управљати разним кућним апаратима (нпр. радио, телефон), како укључити и угасити светло итд. Такође је мене престала препознавати. Мислила је да сам јој млада пријатељица и стално ме питала гђе јој је ћерка.

У то време је најважније за мајку био повратак у породичну кућу. Та је жеља била неверојатно јака. Често је говорила: „Идем кући!“ Или „Када идемо кући?“. С времена на време покушала је напустити стан и самостално доћи до породичне куће која се налази око 200 километара од главног града. 

С временом нисам више могла нормално разговарати с мајком. Са сваким даном и седмицом она је постајала све више попут малог, беспомоћног детета које није у стању изразити своје мисли, водити разговор, обављати свакодневне активности, разумети свет.

Кад је прошла година од дијагнозе, моја је мајка већ живела у потпуно другом свету у којем је водила властити живот. У овом свету имала је своје пријатеље и познанике. Тамо је доживљавала разне догађаје о којима нисам имала појма. Ја нисам имала приступ том свету, који је био њен властити.

Врло брзо моја је мајка почела требати сталну негу (24 сата дневно) и нисам је могла оставити саму код куће. Нажалост, нисам имала никога да ми помогне у обављању својих дужности. Зато су ми неки пријатељи саветовали да своју мајку дам у старачки дом или хоспицију, јер – како су тврдили – ментално нећу моћи предуго издржати. Али то решење нисам узимала у обзир. Одлучила сам сама пазити на своју мајку. 

Испит љубави и вере

Болест моје мајке била је за мене страшно изненађење. У почетку нисам хтела веровати да је моја мајка тако озбиљно болесна. Било ми је врло тешко прихватити истину да неће бити побољшања и да се моја мајка више никад неће опоравити. Нисам могла прихватити да ће се стање моје мајке стално погоршавати и то све до њене смрти.

Нисам могла наћи своје место у новој стварности. Било ми је немогуће прихватити своју судбину и прихватити ново, тешко животно искуство. Због тога сам често падала у лоше расположење, појавила се дубока фрустрација, постала сам веома немирна и нисам се могла контролисати. Анксиозност и страх су се појачавали. Бојала сам се будућности. С временом су се моје негативне емоције повећавале. Нисам се могла носити с новим одговорностима. Свест о властитој слабости и беспомоћности узроковала је велику бол и обесхрабрење. Понекад сам само желела оставити све и побећи на крај света.

Једног дана сам схватила да више не могу тако живети. Недостајало ми је не само стрпљења и упорности, него надасве љубави према мојој болесној мајци. Све тешке ситуације које су се догодиле у то време не само да су ми показале моју слабост, него су ми изнад свега помогле схватити да морам променити свој став. Схватила сам да ми и даље треба преобраћење.

Био је то уједно и испит моје вере. Нисам могла схватити да нам је Бог опет омогућио ново, тешко животно искуство. Често сам беспомоћно питала Бога: „Зашто …?“ У исто време, још сам се надала да ће се моја мајка опоравити.

Замолила сам заговорну молитву за многе од нас из цркве, посебно од молитвене скупине Обнове у Светом Духу. Али унаточ молитви, Господ Бог је ћутао. С временом ми је постало јасно да Исус Христ неће оздравити моју мајку. Месеци су пролазили и здравље јој се нагло погоршавало. Тада сам почела питати Бога: „Што очекујеш од мене?“ Сваки пут кад сам га питала на овај начин чула сам одговор у свом срцу и савести. Осећала сам да бих требала прихватити ову страшну болест и добро пазити на мајку. Осетила сам да је то Божја воља у мом животу за блиску будућност.

Помоћ у Божјем Милосрђу

У то сам време пуно читала о Божјем Милосрђу. Капела Божијег Милосрђа дуго је била моја омиљена молитва. Одлучила сам замолити Милостивог Исуса за стрпљење и устрајаност, а пре свега за истинску љубав према мојој болесној мајци. Замолила сам Га да ми помогне променити став према болести и добро пазити на своју мајку. Зато сам сваки дан одлучила измолити круницу Божијег Милосрђа у овој намери.

Господ Бог је врло брзо одговорио на моје молитве. Одмах након првих молитви приметила сам да постајем стрпљивија и имам више разумевања за мајку и њену болест. Опет сам била пуна оптимизма и унутарњег мира. Бог ми је помогао да се сложим с Његовом вољом, прихватим свакодневни крст и водим бригу о мојој мајци. Натјерао ме да прихватим тешку ситуацију и могла сам испуњавати своје свакодневне дужности. Мир ми се вратио и престала сам се бринути о својој будућности, коју сам поверила Богу. Било ми је лакше живети на овај начин.

Али кад сам занемарила молитву или се молила премало, тада су се вратиле лоше емоције и обесхрабрење. Опет се нисам могала суочити с мајчиним дужностима и болешћу. Схватила сам да непрестано требам Божју помоћ и подршку јер то не могу сама. Било је то време велике духовне борбе за мене.

Значење патње

На почетку своје болести често сам себи и Богу постављала питање: „Зашто моја мајка пати? Зашто патим? С временом сам успела постепено схватити смисао своје патње и схватити зашто моја мајка пати. Схватила сам да имамо велику милост, на чему бих требала бити захвална Богу. Открила сам да је болест моје мајке Божји позив на љубав. Схватила сам да ме Бог позива да му се приближим и да Га још више волим. Схватила сам да Бог жели да Га волим у својој болесној мајци и да је служим с љубављу.

Открила сам да патња има моћи лечења које ме ослобађају себичности, самољубља, поноса и других негативних особина које су ме до сада уништавале изнутра и лоше утицале на мој живот. Дошла сам до закључка да је патња заправо врата која ми отварају пут дубоком пријатељству и блискости с Богом. Зато ми је мој свакодневни крст постао драг, када сам схватила да, попут Христовог крста, значи пут у рај.

Сваког дана сам поновно молила Исуса да ме ојача, а Он је услишавао моје молитве и помагао ми. Христ ме изнутра променио. Одузео ми је тескобу, нестрпљење, лоше емоције и улио ми мир и радост. Дао ми је унутарњу снагу и стрпљење. Помогао ми је да боље разумем своју болесну мајку и прихватим њезину болест. Исус је промијенио моје мисли и претворио моје срце.

Сваког дана осећала сам како старо у мени умире и како се рађа нови живот!