2011. године догодио се драматичан догађај. Спасење сам нашла у крсту, круници и милости Божјој.

Био је крај јануара 2011. Зима је била веома тешка. Током дана падало је пуно снега на сунцу и смрзало би се чим температура падне. Тада је постајало врло клизаво и морали сте пазити да се не преврнете на ледене тротоаре.

Слично је било и у јануарској вечери, када сам са псима изашла на шетњу. Током дана била је влажна, али увече се опет охладило, а растопљени снег смрзнуо се. Тротоари у насељу били су прекривени ледом и нажалост нису били посипани пијеском ни сољу. Пси су брзо трчали јер су желели што пре да дођу на ливаду у близини мог места. Покушала сам да одржим корак с њима и ођедном … склизнула сам, изгубила равнотежу и пала. Пала сам назад и ударила главом о тврди плочник. Глава и труп одскочили су од површине попут кугле. Снага рефлексије натерала ме да одмах скочим. Као резултат тога, брзо сам устала и уплашена се упутила с псима далеко – овај пут пажљивије – на оближњу ливаду. Иако сам била помало шокирана, шетња је протекла без проблема, јер још нисам осетила ефекте пада.

***

Следец́ег дана сам осетио јаку главобољу и вртоглавицу. Ноге и кичма су ме почели болетии. Осец́ала сам се физички слабо. Следец́их дана се моје стање погоршало. Била сам све слабија, а бол је постајао све гори. Бољело ме је цело тело: врат, кичма, ноге, руке – али углавном глава. Бол је био толико интензиван да сам мислила да ц́е ми се лобања распрснути. Имала сам високу температуру и пред очима ми је постајало тамно. Мислила сам да ц́у се онесвестити. Направила сам хладне компресе на глави да се мало охладим, али није много помогло.

Бол је била прац́ена јаком вртоглавицом. Ослабљена на ногама, морала сам пазити да не паднем. Оштар бол по кичми спречио ме је да одржавам равнотежу. Дошло је до тога да сам се једва могала помакнути, а да практички ништа нисам могала учинити у вези с недостатком снаге. Због тога сам морала да лежим скоро стално. Али кад сам легла, осец́ала сам се као да падам и да ц́у изгубити свест у трену. Убрзо су стигли проблеми са притиском и болови у срцу. Плус, од дана несрец́е, још увек сам био анксиозна и уплашена јер сам се веома бојала шта ц́е ми се догодити.

Након неколико дана здравље ми је било толико лоше да сам помислила да су то посљедњи тренуци мог живота и да ћу ускоро умрети. У то сам вријеме тако блиско осећала несигурност и претњу смрти. То су били страшни тренуци! (Ова искуства су била узрок да сам се од тога времена молила за људе који су патили)

Неколико дана после пада, пријавила сам се за посету ортопеду, али нажалост морала сам то отказати. Имала сам тешку грипу која је трајала неколико седмица. Кад је болест прошла, била сам веома слаба и нисам имала снаге ићи и виђети лекара. Такође су ме спречиле јака вртоглавица, проблеми у одржавању равнотеже и флуктуације притиска. Зато сам се бојала да ћу се на путу осећати слабо и опет ћу пасти на клизав тротоар. Нажалост, у то се време тако догодило да није било никога ко би ми помогао доћи до здравствене амбуланте.

***

У првим месецима након пада, тј. од краја јануара до септембра 2011, још увек сам се могла – прилично ретко – самостално кретати у непосредној близини свог блока. Чинила сам то с великим потешкоћама и трудом, али с времена на време успевала сам решити потребне ствари.

Моје се стање међутим погоршало. Осмог септембра 2011. посљедњи пут сам отишла изван свог стамбеног насеља. Тог дана одлучила сам отићи на свету мису у капели у оближњој болници. Нажалост, неколико метара иза врата имања осетила сам муку. Ођедном сам осетила велику слабост и главобољу. Мислила сам да ћу се онесвестити у моменту. Срећом, дошао је човек и ја сам га замолила да ме води до капија насеља. Сећам се да ми је рекао: „Не бисте требали ходати сами.“ Од тада сам се ограничавала одлазећи из блока јер сам се бојала да ће се ситуација поновити и да ћу се опет онесвестити. Могла сам себи приуштити само да одведем своја два пса у кратку шетњу. Чврсто сам држала поводац с две руке и на тај начин сам успевала  одржати равнотежу. 

Стална молитва за Божје Милосрђе

Од тренутка несреће непрестано сам тражила помоћ од Бога. Стално сам позивала на Божје милосрђе. Дугујем само Божјој милости да сам могла проћи кроз ово животно искуство, које ми је тако тешко. Сада, кад је прошло доста времена од тог несретног пада, желела бих рећи да не бих преживела посљедњих месеци и година да није било вере и молитве. Открила сам спас у Крсту и у молитви, пре свега у круници и капели Божјег милосрђа.

Одмах након несреће посветила сам се Мајци Божјој. Верујем да сам захваљујући Маријиној помоћи могла проживјети сва тешка времена. Стално сам је звала и молила за помоћ. Често се догађало да сам помислила да више не могу поднети бол и менталну напетост. У то сам време духом и понекад наглас плакала Мајци Божјој. И прискочила ми је у помоћ и захваљујући томе успела сам устрајати. Било је много таквих чуда! Мајка Божја ми је непрестано помагала и наставља ми помагати како у физичкој патњи, тако и у духовној промени.

И тако сам се једном руком приљубила за круницу и Марију, а другом руком приковала за крст, позивајући Бога и питајући Га за Милосрђе. Увијек сам имала мали метални крст са собом с којим се нисам растављала. Кад ми је бол пухала лобању и помислила бих да сам готова, ставила бих крст на болну главу и молила за Божје милосрђе. У то сам време осећала олакшање и умирење у патњи.