Тренутно, кад размишљам о несрећном догађају из јануара 2011. и његовим последицама, долазим до закључка да је Бог имао свој план, допуштајући овај догађај. Ставио ме на границу између живота и смрти. Патња је била толико велика да сам мислила да ћу ускоро умрети. А онда – као у часу смрти – живот ми је засветлио пред очима. Видела сам да још нисам следила прави пут, иако сам мислила да живим добро. Видела сам све што се Богу није свидело у мом животу – сваку ману у мојој души и сваку прљавштину у мом срцу. Видела сам своје грехе и људе које сам повредила.  Осетила сам велику бол и жаљење што више никад нећу поправити своју кривицу. У исто време владао је огроман страх да ме Бог одбацио. Чинило ми се да сам потпуно изгубила однос с Богом. Мислила сам да ћу бити проклета.

Свест о властитој грешности била је страшна. Видела сам да је и најмањи грех гадост према Богу и затвара ми пут према Небу. Схватила сам колико ме греси одвајају од Бога, иако су ми се пре чинили малим и неважним. Схватила сам да чак и најмања кривица прети мом спасењу. Схватила сам да ће ме због моје прљавштине одбити Бог који је чист и свет. Стога сам мислила да се ја- коју сам до сада сматрала добрим човеком и католиком – можда нећу спасити. Ова визија вечног проклетства била је страшна и довела ме до страшног очаја. У то сам време почела звати Бога и молити за Милост.

Бог ми дуго није дао да очајавам. Убрзо је одговорио на мој озбиљни позив и показао ми своју доброту. Помогао ми је и дао ми наду. Утешио ме и послао светло речима јеванђеља: „Бог је толико волео свет да је дао својега јединорођеног Сина да нико ко у њега веерује не погине, него да има вечни живот “ (Ј 3,16)

Док сам разматрала речи цитираног јеванђељског одломка, отвориле су ми се очи душе и срцем сам схватила колико је велико Божје милосрђе за грешнике! Колико је велика Божја доброта која је послала Сина свога у свет да нас спаси! Било ми је олакшање кад сам схватила да нисам изгубљена због своје кривице. Како је велика била моја радост!

Још од када сам била дете, веровала сам да је Исус Христ једини Спаситељ света, али то нисам разумела срцем. Тек након те јануарске несреће Бог ми је показао што то заправо значи. Тада сам схватила део тајне спасења. Исус Христ је кривио себе за моје грехе и преузео терет моје кривице. Носио је тежак крст, а тај крст је крив за цео мој живот. Трпио је казну да ме ослободи вечите казне. Срцем сам схватила да, да није Исуса Христа, била бих проклета. Дубоко сам схватила да је моје спасење могуће само захваљујући Исусу Христу. Нико не долази  Богу осим кроз Христа. Само кроз Исуса Христа добивамо опроштење греха и кривице. Кроз Исуса и Његов крст имамо отворен пут до неба и приступ небеском Оцу. Христов крст врата су кроз која води једини пут  Богу Оцу. Јер Исус Христ је једини Спаситељ света.

Колико сам била захвална Богу који је тако љубазан и милостив! Захваљивалам сам му што ме, упркос мојим гријесима и кривици, није одбио већ ми је пружио помоћ у Исусу Христу. Захвалила сам Му за Сакрамент помирења, захваљујући којем стално добивам милост опроштења.

Размишљајући о прошлим догађајима, схватила сам да је Бог у својој милости допустио несретни догађај да би спасио моју душу. Могли бисте рећи да је Бог употребио штап против мене, допуштајући овај драматични догађај. На тај ми је начин показао очинску бригу, позивајући на следећу фазу обраћења и раста у вери. Јер Бог не жели да грешник буде осуђен, него да се претвори и постане дете Божје или нови човек у Исусу Христу.

Хвалите Господу за Његово милосрђе!